Zovem se Nataša Nedić, imam 31 godinu i majka sam dva mala dečaka.

Ovo je moja priča. Pre svega, želim da napomenem da sam osoba koja ide redovno na ginekološke preglede i to na svakih 6 meseci.

Prvi simptomi bolesti javili su se u novembru 2017. godine. Otišla sam na redovnu kontrolu kod ginekologa koji je obavio pregled i konstatovao da je sve u redu. Mirne glave sam otišla kući. Naredne tri nedelje je sve bilo dobro i ja sam prestala o tome da razmišljam.

Nakon te tri nedelje moji simptomi se ponovo vraćaju i ja ponovo zakazujem pregled kod svog lekara. Opet je urađen kompletan ginekološki pregled, ali ni ovog puta se ništa ne vidi. Ginekolog sada sasvim sigurno zaključuje da su moji problemi hormonalnog porekla. Dobila sam terapiju i otišla kući ubeđena da je sve tako kako doktor kaže. Stanje je bilo mirno narednih mesec dana.

Treći put sam otišla na pregled u februaru 2018. kada su se simptomi ponovo vratili. Ovog puta, doktor je video mali miom i zaključio da upravo on pravi sve probleme. Predložio mi je da ga operišem što pre, kako bi svi moji neprijatni simptomi nestali. Složila sam se sa njim.

Početkom marta uklanjam miom i čekam da prođe 10 dana da bih dobila PH nalaz. Nakon 6 dana dobijam poziv koji se ne zaboravlja! Iz bolnice su me zvali da mi kažu da doktor, koji je uradio intervenciju, želi da me vidi. Predosetila sam da nešto nije u redu. I nije bilo. Saopšteno mi je da moj „miom“ nije miom, već maligni tumor.

Sedela sam kod njega u ordinaciji zajedno sa suprugom. Oni su razgovarali, ali njihove reči nisu dopirale do mene. Kroz moju glavu je prolazilo hiljadu misli u sekundi...

- Kako ja?

- Ja sam mlada, imam samo 29 godina, to mora da je neka greška.

- Rak... kako će moja deca bez mene da odrastaju?!

- Samo želim da ga što pre izvade.

- Da mogu, sama bih gurnula ruku u sopstveni trbuh i iščupala to što želi da me uništi!

Još pre nego što ću izaći iz ordinacije, sebi sam rekla da ću se svim silama boriti i izboriti!

Nakon toga usledile su brojne analize i posete raznim lekarima u Institutu za onkologiju u Sremskoj Kamenici. Tada smo saznali da bolujem od najređeg i najagresivnijeg tumora grlića materice, neuroendokrinog tipa. Stadijum bolesti je bio 1B1, tumor je bio lokalizovan i svi limfni čvorovi su bili čisti.

Operisana sam na Institutu, u aprilu 2018, a hemioterapiju sam počela da primam u junu iste godine. Terapija je bila jedna od najagresivnijih na odeljenju. U tom periodu još uvek nisam znala za našu dragu Sanju. Terapije sam podnosila relativno dobro sve do četvrtog ciklusa kada mi je krvna slika drastično pala. Tada sam i psihički počela da tonem. Snagu sam našla u svojim sinovima i svojoj porodici. Zbog njih sam odlučila da nastavim dalje sa lečenjem.

U novembru 2018. sam završila sa terapijama. Već u decembru kontrolna magnetna rezonanca pokazala je potpuno odsustvo bolesti u mom telu. Našoj sreći nije bilo kraja. Međutim, u mojoj psihi bolest je bila prisutna svakog časa. Nisam mogla da se opustim bez obzira što je sve bilo u redu.

U maju 2019. moje najcrnje slutnje se obistinjuju. Bolest se vratila i to agresivno! Ovog puta imala sam tumore u abdomenu, na jajniku i na oba plućna krila. Ponovo analize, ponovo snimanja i odlasci lekarima. Doktori ništa ne preduzimaju, šalju me od kolege do kolege, ali niko ne zna kako da me leči (zbog retkosti karcinoma). Ja sam jedina žena u Srbiji koja boluje od ovog tipa tumora grlića materice. Šalju me kući bez rešenja.

Odlučujem da uzmem stvar u svoje ruke. Raspitujem se, čitam inostrane studije, obavljam konsultacije sa stručnjacima iz Amerike. U julu 2019. moje stanje se drastično pogoršava usled naglog rasta tumora u abdomenu (izgledala sam kao da sam u sedmom mesecu trudnoće) i na ivici sam života.

U tim danima stupam u kontakt, samoinicijativno, sa našim vrhunskim abdominalnim hirurgom prof. dr Dragutinom Kecmanovićem, koji odlučuje da me operiše i spasi mi život! Izvadio mi je sve metastatske promene u trbuhu zajedno sa tumorom, koji mi je pravio najviše problema. Taj tumor je težio skoro 2kg. Ostale su promene na plućima zbog kojih trenutno primam hemioterapiju.

U avgustu 2019. stupam u kontakt sa Sanjom, po preporuci prijatelja. Sam Bog je poslao ovu divnu ženu u naše živote! Oduševila me je prvim telefonskim razgovorom koji smo imale i znala sam da je baš ona osoba koja meni treba, u ovim trenucima.

Počeli smo pripremu za hemoterapiju. Moj organizam je znatno ojačao, osećam se potpuno zdravo. Moja psiha je, takođe, ojačala. Više ne razmišljam o bolesti, niti je se plašim! Evo, dok ovo pišem, pijuckam čaj i polako pripremam organizam za treći ciklus terapije.

Moja krvna slika je sve bolja i bolja, a nuspojave od terapija ove godine su izostale. Osećam se kao da primam običnu glukozu, a ne jedan od najtoksičnijih koktela hemoterapije. I to sve zahvaljujući Sanji, čajevima i njenom programu nege.

Svoje lečenje sprovodim u privatnoj bolnici u Beogradu, samoinicijativno. Primorana sam svaki lek sama da platim. Moja borba i dalje traje, ali ubeđena sam u pobedu!

Ovim putem bih želela da se zahvalim svim dobrim ljudima koji su mi pomogli da sakupim dovoljno sredstava za prve tri terapije. Moje kolege knjigovođe, iz cele Srbije, organizovale su humanitarnu akciju i zahvaljujući njima prikupio se deo novca za prvu terapiju. Moji sugrađani su organizovali niz manifestacija kako bi se prikupio novac za moje lečenje. Održani su koncert benda Špricersi (koji su se odrekli honorara u moje ime), kviz znanja, Zumba fitnes čas, turnir u bilijaru i tenisu. Očekuje nas još žurki, zumba časova i svirki od kojih će sav prihod biti uplaćen na moj namenski račun za lečenje.

Budući da me čeka još minimum devet terapija, akcije će biti organizovane i tokom sledeće godine. Posebno bih želela da se zahvalim Saši Dušaniću iz Beograda koji mi je platio celu jednu terapiju.

Svi ljudi su me oduševili. Pokazali su da postoji humanost, da nije sve tako sivo. Još uvek postoje divni ljudi velikog srca! Pokazali su mi da u ovoj borbi nisam sama, da imam najveću podršku i to mi mnogo znači!

‍

Veliko HVALA za sve!

‍

‍‍

‍

‍

Ukoliko ste u mogućnosti, pozivamo vas da pomognete Nataši da porazi opaku bolest! Hvala Vam od srca!

‍

Dodatne informacije možete pronaći klikom na sledeći link.

Čovek bi pomislio da konačno imam sve u životu, porodicu, muža koga obožavam i neizmerno volim, dvoje dece koji nisu više tako mali, posao koji volim, prijatelje koje sam sama birala i sa kojima uživam u slobodnim trenucima. Ali nije sve tako kao što izgleda.

Moja priča počinje u proleće 2013. godine. U nekoliko navrata sam osetila probadanje u donjem delu leve dojke. Pomislila sam da sam se prehladila i rekla sebi da će to verovatno proći. Ignorisala sam taj tup bol koji se pojavljivao u naletima, kao da mi neko zabada igle u isto mesto. Došlo je i leto, ali bol je i dalje bio tu. Razmišljala sam da je to verovatno od klime na poslu, da sam se oznojila i da sam se od klime prehladila, a u to vreme sam kupila i novi grudnjak pa sam mislila da sam se sigurno i od njega nažuljala. Bol je nekim danima bio konstantan i trajao je veći deo dana, a nekim danima ga uopšte nije bilo, tako da nisam puno razmišljala o tome.

Došao je i dan, koji smo svi u porodici jedva čekali, da odemo na godišnji odmor. Krenuli smo pre podne i stigli predveče u hotel gde smo trebali da prenoćimo i da sutradan nastavimo dalje do Krfa. Tokom skoro celog puta mene je i dalje probadalo u dojci ali sam pokušala da ignorišem bol jer nisam htela da mojima pokvarim letovanje. Kada smo legli da spavamo, moj suprug je prebacio ruku preko mene da me zagrli i naslonio je tačno na to mesto gde me je bolelo. Skoro da sam odskočila od kreveta. Kada me je upitao šta mi je, ja sam rekla da me tu boli već neko vreme i pokazala mu mesto, ali sam istog trenutka osetila kuglicu veličine manjeg oraha u tkivu dojke. Tog trenutka sam prebledela, pao mi je šećer od straha jer sam istog trenutka znala šta bi moglo da bude. Pretpostavila sam da se radi o kanceru dojke.

Moja baka, tatina mama i njegova rodjena sestra su obe imale kancer dojke i obe su morale da ih odstrane. Suprug me je smirio i rekao mi da sada svakako ništa ne možemo da uradimo i da ćemo čim se vratimo kući otići kod lekara na ultrazvuk. Naravno, u letovanju nisam uživala, ali zbog dece koja su se toliko radovala tome nisam mogla da pokažem svoje nezadovoljstvo. Prvi put sam jedva čekala da dodjem što pre kući.

Kada smo se vratili sa letovanja, otišla sam na ultrazvuk kod lekara kog mi je koleginica preporučila. On je rekao da ima nešto veličine 2,6 cm, da on nije siguran da li je to cista ali da bi ipak trebala da potražim hirurga onkologa i da me on pregleda, možda i da uradi punkciju pa će se znati  šta je u pitanju. Nazvala sam jednu privatnu kliniku i pitala za lekara za kojeg sam čula, ali mi je sestra rekla da on nije trenutno tu i preporučila mi drugog lekara koji je imao slobodan termin to posle podne. Zakazala sam pregled i otišla sama jer je suprug bio na poslu. Rekao je da će me sačekati ispred, kad završim da me vrati kući.

To posle podne ušla sam u ordinaciju lekara srednjih godina, vedrog i nasmejanog. Ispričala mu celu priču, pokazala rezultat ultrazvuka, ali se on odmah uozbiljio. Rekao mi je da će morati da ponovi ultrazvuk. Dok je obavljao pregled stalno je govorio da mu se to ništa ne dopada. Na kraju je rekao da će mi uraditi punkciju da vidi da li ima neke tečnosti u tome. Nakon što je uradio punkciju i nije bilo ništa u špricu, rekao mi je da je to najverovatnije tumor, ali on ne može da mi kaže da li je benigni ili maligni. Zamolio me je da prikupim gomilu analiza za tri dana i ako uspem sve to da skupim do tada, da će me primiti u Kamenički institut, staviti me na program za narednu nedelju i operisati me.

Ne znam šta mi je bio veći šok, to što sam potvrdila svoje sumnje ili što sam pomislila da mogu da umrem. Ali ja ne želim da umrem, imam porodicu, decu i muža, imam samo 40 godina. Želim još toliko toga da uradim u životu, da putujem, da gledam svoju decu kako odrastaju, kako se zaljubljuju, studiraju, udaju i žene, da uživam u penziji i unučićima, da provedem vreme sa ljudima do kojih mi je stalo. A sada sve to može da mi bude oduzeto u trenu.

Sva bujica osećanja je nagrnula iz mene, strah, bol, bes, tuga. Kada sam ugledala supruga na parkingu, briznula sam u plač i samo sam ponavljala „šta sam ja Bogu zgrešila da mi se ovo desi?“. Naravno da je to bio šok za sve nas. Kada sam se smirila odlučila sam da neću dozvoliti da me ovo dotuče.

Sutradan sam se rastrčala i u roku od dva dana prikupila sve nalaze koje mi je hirurg tražio, otišla na Intitut u Kamenici i odnela mu. Doktor mi je rekao da će mi uraditi poštednu operaciju dojke, da će odsrtaniti samo tumor i nekoliko milimetara tkiva oko njega, da se to neće odraziti na veličinu mojih dojki i da će odstraniti i neke limfne čvorove ako bude trebalo. Nakon par dana sam bila primljena u bolnicu i sledeći dan je urađena operacija. Kada sam došla svesti doktor je došao da mi saopšti da se radi o malignom tumoru, sa procentom razmnožavanja ćelija sa 89,9 % i da mi je odstranio i prva tri limfna čvora čisto iz predostrožnosti, ali da nisu bili zahvaćeni.

Usledio je oporavak od nekih mesec dana, nakon čega sam morala da odem na onkološku komisiju da mi odrede terapiju. Informišući se o svemu tome, saznala sam da ću morati na hemio terapiju i zračenje. Komisija mi je odredila AC x 4 i 12 Taxola.

U to vreme sam bila veoma depresivana i tužna, stalno sam plakala i ležala u krevetu. Uz suprugovu konstantnu podršku i neizmernu ljubav, kao i podršku ostalih iz porodice, ali najviše uz bodrenje same sebe, uspela sam da se izvučem iz tog stanja. Rekla sam sebi da neću dozvoliti da mi se ovo ispreči na mom životnom putu. I gore stvari sam prošla u životu i uspela da se izborim sa njima. Ostala sam rano bez majke, bila sam dete razvedenih roditelja, trpela sam torturu maćehe, školovala sama sebe i brata, izborila se za svoj stan, zaposlila se na osnovu svog truda i znanja, udala se i dobila dvoje divne dece! Pa neću da ostavim sve to i odem. HOĆU DA ŽIVIM!

Naravno da sam se uplašila hemioterapije. Najteže mi je pao gubitak kose, ali uz pomoć moje frizerke koja mi je pozajmila odličnu periku, većina ljudi nije ni znala da to nije moja kosa. Moja svekrva se stalno raspitivala šta bi moglo da mi pomogne dok sam na terapiji pa je stupila u kontakt sa jednom doktorkom koja je vršila skeniranje organizma na ćeliskom nivou i nakon tog pregleda odredila koje suplemente da koristim kao dodatak ishrani i terapiji. Sve sam to uradila, dobila plan ishrane, koje namirnice su u ovom trenutku štetne za mene i 14 vrsta suplemenata koje sam svakodnevno trebala da popijem. Suprug je morao da mi napravi tabelu da bi znala šta kada treba da pijem.

Svega sam se pridržavala sve do trenutka kada sam trebala da primim poslednje dve terapije taxola, kada mi je krvna slika bila toliko loša da su mi dva puta odlagali terapiju. Tada sam stupila u kontakt sa gospođom Sanjom, koja je došla kod mene sa kesom punom čajeva, tonikom od šveden bitera, tupferima i mojim programom za svaki dan. Veoma ljubazna i nasmejana, odmah mi je ulila nadu da će sve biti u redu, samo treba da se pridržavam programa nege i detoksikacije organizma. Objasnila mi je kako treba da negujem svoje telo tokom terapije, kako da spremam čajeve i kada da ih pijem, kada da stavljam obloge na grudi, kako da vežbam  i kada da se odmaram. Sve to mi nije nimalo izgledalo teško, čak mnogo lakše nego raspored pijenja onolikih suplemenata.

Pila sam čajeve četiri dana i dovela krvnu sliku na nivo da mogu da primim terapiju. Nastavila sam posle terapije da primenjujem program još neko vreme.  Sanja je sa mnom radila i na mom psihičkom stanju. Radila sam vežbice opuštanja, meditacije i oslobađanja od stresa. To mi je pomoglo da prebrodim sve ovo. Ali moja priča se tu ne završava.

Tokom redovnih kontrola proteklih pet godina sve je bilo u redu. 2018. godine, u decembru, sam imala poslednju kontrolu gde je sve bilo u redu, da bih se u maju mesecu 2019. godine udarila u autobusu, ali u desnu dojku. Prvo sam mislila da to nije ništa ali kada mi je sledeći dan, u gornjem delu dojke, nateklo veličine većeg jajeta znala sam da moram odmah kod lekara. Otok sam primetila pri tuširanju, naravno u prvom trenutku sam doživela šok, pao mi je šećer u krvi, ali sam se sabrala i samo mi je kroz glavu prošla misao „nešto nisi završila sama sa sobom od prošlog puta“. Ok, idemo sutra kod hirurga i na ultrazvuk pa ćemo videti šta dalje.

Zakazala sam pregled, otišla kod lekara koji me je prošli put operisao i objasnila mu o čemu se radi. Čovek uradio ultazvuk i ne veruje. Kaže: „Da mi niste rekli da ste se udarili ja bih pomislio da je tumor od 3 cm, ali hajde da uradimo punkciju i damo na analizu pa ćemo da vidimo šta dalje.“ Uradio mi je punkciju i pri tom je zahvatio i malo tkiva. Rezultati koji su stigli za 5 dana pokazali su prisustvo kancerogenih ćelija. Lekar me zamolio  da dodjem za dva dana na Institut u Kamenicu, da mi uradi corebiopsiju i da se tkivo pošalje kod patologa.

Bilo je to najdužih 14 dana u mom životu, dok sam čekala da rezultat bude gotov, mada sam negde u dubini svoje duše znala šta će mi reći, samo nisam znala kojeg je tipa tumor i koliko je zahvaćeno ovog puta. U  međuvremenu, dok sam čekala rezultat, nazvala sam Sanju da joj kažem o čemu se radi i da će mi opet trebati njena pomoć. Posavetovala me je šta treba da uradim pre početka terapije. Kada sam dobila rezultat lekar mi je saopštio da je u pitanju identičan tumor samo sada je zahvaćeno tkivo sa razmnožavanjem ćelija od 80%, da će mi komisija odrediti terapiju i da postoji mogućnost da se to od terapije povuče pa da možda neće ni morati da me operiše. Komisija mi je odredila terapiju od AC x 3, pa kada to primim da uradim ultrazvuk i sa ostalim nalazima opet dodjem kod njih. Sada sam imala sve informacije koje su mi potrebne. Znači sve iz početka.

Znala sam šta me čeka, idem korak po korak, pa ću videti šta i kako dalje. Unutrašnja borba sa sopstvenim emocijama odigravala se danima u mojoj glavi. Tuga, stah, neizvesnost, bes, sve te emocije su bile prisutne. I stalno pitanje: „Zašto baš meni da se desi opet?“ A onda sam postala svesna da se to sve desilo sa razlogom,  da me opomene da sam opet stavila druge ispred sebe i da moram da počnem da brinem o sebi mnogo više nego pre, jer ako ja nisam dobro onda ni ljudima oko mene neće biti dobro.

Najteže od svega mi je bilo da sopštim deci celu situaciju. Ali oni sada više nisu mali pa ne mogu da ih lažem. Objasnila sam im sve, naravno da su plakali jer su se uplašili, ali sam im takođe rekla da sam ja dobro i da ću biti dobro. Čak sam se i zafrkavala kako ću ponovo biti ćelava pevačica, na šta je moj sin rekao : „Mama, ali to je samo kosa, porašće ti još lepša.“ Kada čujete takve reči podrške, onda plačete od sreće jer imate oko sebe bića koja vas bezuslovno vole i podržavaju.

Nakon nekoliko dana krenula sam na terapiju i uz čajeve i Sanjinu preporuku o ishrani da se normalno hranim, čak i da jedem jaču hranu da bi mi organizam izdržao terapije, ja sam prve dve terapije prošla odlično, sa blagom mučninom nakon drugog dana druge terapije. Sve ostalo je bilo ok. Na terapije sam odlazila kao da idem u biblioteku, pila sam čaj, grickala štapiće, slušala džez i čitala knjigu. Ta dva i po sata tamo mi prođu kao 15 minuta. Nakon terapije odmaram nekoliko dana, ali i dalje idem nakon toga na posao. Moje kolege ne mogu da veruju koliko dobro izgledam, s obzirom da sam na hemioterapiji. Počela sam da radim na sebi uz pomoć nekih knjiga, šetam, odmaram,uživam u prirodi na čamcu sa suprugom i uz  Sanjine savete o nezi svog tela, osećam da ću iz ovoga izaći kao pobednik.

Moja terapija još nije gotova, ne znam da li ću ići na operaciju, ali se nadam najboljem. Ovo moje putovanje još nije završeno, ali uz ljubav i podršku porodice i ljudi oko mene, kao i Sanje koja je nesebično posvećena svakom pacijentu, planiram da dođem do cilja kao pobednik i da pokažem da se sve može u životu samo treba da nađemo snagu u sebi samima i da kažemo:

JA TO MOGU I HOĆU!

Hvala Vam Sanja za sve što ste uradili za mene i nadam se da ćemo ovo moje putovanje proći zajedno!

PS. Hvala Vam što ste me zamolili da napišem ovu priču, jer sam se suočila sa gomilom osećanja koja su bila zakopana duboko u mojoj duši i što sam uspela da se isplačem i oslobodim ih.

‍

Ivana Vukelić  |  16.8.2019.

‍

Nastavak moje priče:

Kao što se kaže „ništa nije gotovo dok se sve ne završi“, e tako i moja priča još nije gotova. Danas sam bila na onkološkoj komisiji da bih dobila dalje informacije o terapiji. Nekoliko dana pre toga sam otišla kod hirurga da mi uradi ultrazvuk dojki.

Naravno da sam se nadala napretku, ali kada priznati profesor i doktor nije mogao da nađe ništa i 15 minuta proverava i ne može da veruje da se sve povuklo od prethodnih terapija, bila sam više nego iznenađena. Jedino što je video su dve ciste i moguća tumorna jama. Objasnio mi je da moram da završim terapiju do kraja i da će nakon toga da očisti tumornu jamu i proveri limfne čvorove te da bi to trebalo da bude u redu.  

Kada sam se vratila kući sa pregleda suprug me pita šta je bilo, a ja od sreće počinjem da plačem i grleći ga govorim da se sve povuklo. U tom trenutku i moj sin dotrčava iz sobe i on nas oboje grli. Okružena skoro svim članovima moje porodice (ćerka nije bila kod kuće) shvatam koliko sam srećna, voljena i zahvalna na njihovoj podršci. Mada i pored svega toga, niko ne zna kako se ja sve ovo vreme nosim sa tim. Koliko puta mi je bilo teško, koliko puta sam plakala i hrabrila samu sebe, kroz koje sam unutrašnje borbe prolazila sama sa sobom. Na kraju čovek shvati da i pored svih ljudi sa kojima je okružen, ma koliko oni bili pažljivi, puni ljubavi i podrške, morate naći u sebi onu unutrašnju snagu i volju da se izborite sa svim.

Na komisiji su mi rekli da se nastavlja terapija taxanima po porotokolu KIO i pitali su me šta je hirurg rekao povodom operacije. Nakon nekoliko minuta dobijam izveštaj, odlazim na dogovor sa sestrom na odelenju oko termina za terapiju i zakazujem za 24.09.2019.  Moraću da ostanem na odelenju tri dana, jer je takav protokol za prvu terapiju, ali ja sam se već spremila. Sve je tu: knjige, časopis SENSA, čajevi, šveden biter, dobra volja i optimizam!

Izguraću i ovaj deo do kraja! Sledi mi operacija i oporavak od svega, ali kada imate oko sebe  ljude koji vas podržavaju i kada imate Sanju pored sebe, nijedan problem nije nerešiv. ZATO GLAVU GORE I IDEMO U NOVE POBEDE!!!

Ja sam Bisenija Ilić, rođena sam 21.01.1942. godine u selu Pardiku, opština Ražanj, u Srbiji. Po zanimanju sam građevinski tehničar, sada u penziji. U penzionerskim danima pisala sam poeziju /tri zbirke/, potom publicistiku, jedna manja je o Bogutovačkoj banji, 2005. godine i druga obimna „Pardik kroz rodoslove 1780-2008“, 2011. godine. Tada sam sa decom živela u Jagodini, gde sam vodila Društvo srpsko-ruskog prijateljstva i radila još mnogo lepih stvari...

Krajem 2012. godine razbolela sam se od karcinoma dojke. Pošto sam primetila zadebljanje ispod leve mišice obratila sam se lekarima, utvrdili smo analizama tačno o čemu se radi i uz dve operacije za osam dana, krenuli smo u lečenje. Mi u Jagodini imamo odlične hirurge i tada dva onkologa /sada je samo jedan, a toliki broj pacijenata/. Moja dijagnoza je C 50.

Za vreme lečenja, posle operacija, imala sam 16 hemioterapija, zatim 32 zračenja u KBC Kragujevac i još, potom, i 14 terapija Herceptinom takođe u Kragujevcu.

U tom periodu, pojavila se i gospođa Sanja, koja je po traženju dijagnoze i krvne slike, meni telefonom izdiktirala biljnu terapiju. Njeni čajevi pomogli su mi u izbacivanju otrova ubačenih u organizam prilikom hemioterapije. Ja sam poštovala njena uputstva, obaveštavala je o toku bolesti, tako da su Gospod Bog, lekari i čajevi gospođe Sanje, učinili da ja danas skoro sedam godina posle, sada živeći u selu radim sve seljačke poslove: brinem o kozama, obrađujem sa decom baštu od 8 ari, sakupljam sa njima seno i posebno gajim cveće. Za pisanje nemam vremena, ali čitam sve što nisam dosad stigla. Imam brojno potomstvo, no oni se ne slažu da budu publikovani.

Uz pozdrav gospođi Sanji, poslaću Vam jednu od mojih pesama, koja je više puta, dok sam bila saradnik Glasa Rusije, emitovana sa radija iz Moskve.

‍

‍

В А С К Р С

‍

На камену камен.

У камену душа.

Камен до камена зид.

Зид до зида Светиња.

‍

Светиња до Светиње

царство.

Божје царство.

Светиња до Светиње

Србија.

Божанска Земља!

‍

У Србији Васкрс.

Најрадоснији,

а туга.

‍

Колевка наша у мраку.

На Космету царство на крсту.

Разапето!

‍

Хоће ли, може ли

васкрснути?!

‍

На камену камен.

У камену душа.

Српска душа.

‍

Васкрснуће,

и царство,

и душа!!!

‍

‍

Želim da vam se svima obratim i da podjelim jednu priču sa srećnim krajem. Zovem se Tatjana Lukić.  Moja ćerkica Mija je rodjena 4. jula 2007. godine. Sa taman punih 6 godina dijagnostikovan joj je rabdomiosarkom u usnoj dupli.

Dijagnozu su nam saopštili 15. jula 2013. godine. To je bio veliki šok za nas pošto ništa posebno nismo primjetili osim začepljenja nosa i hrkanja po noći.

Pošto je tumor bio vrlo blizu velikih krvnih sudova koji vode u mozak nismo imali puno vremena da čekamo. Doktori su nam odmah predložili hemioterapiju. Prvu dobija 18. jula, na rodjendan svoga tate i umjesto da se veselimo i duvamo svjećice mi krećemo u najtežu moguću životnu bitku, za život naše ćerke.

Deseti dan od primljene hemioterapije počinje opadati kosa, tu je plač... "mama ja neću ovo”, bojala se ogledala... Sa vremenom smo se obe navikle da živimo sa tim jer smo znale da će to sve proći.

Predložili su nam devet blokova hemioterapije. Terapija je počela brzo da djeluje, ali je i Mija postala slaba, povraćala je, nije mogla ni piti ni jesti i imala je bolove u stomaku. Pošto je disala samo na usta sluzokoža joj je bila jako suva. Smršala je za kratko vreme dva kilograma.

Preko moga brata i sestre dolazim do gospodje Sanje Milosavljević. Pošto živim u Austriji sve je organizovano, s njihove strane, i u Austriju mi stižu čajevi i šveden, sa upustvom korištenja.

5. augusta počinjem njegovati Miju po Sanjinim preporukama. Početak, da popije šolju čaja, bio je jako težak... uzme jednu kašičicu i povrati... bila sam uporna. Počele smo sa pola šolje dnevno i uspjele na 3-5 šolja.

Drugi blok terapije primila je 16.augusta, a sve ostale na 21 dan. Zadnju je primila 8. januara 2014. godine.

Tokom hemioterapije, kako je vreme odmicalo, Mijin organizam nije bio više onako slabašan. Ona je to sve hrabro iznijela, nije povraćala poslije terapije,  jednostavno je bila nekako jaka.

Pošto je tumor bio u usnoj duplji, sa ivanjskim cvjećem smo ispirale usta. Uzimali smo čaj od korjena idjirota, koji je bio odličan za sluzokožu crijeva i stomak. Masirala sam je i stavljala obloge od švedena... za masiranje smo koristili i majčinu dušicu... sve kako je preporučila Sanja. Mada smo bile predaleko imala sam osjećaj da je tu sa mnom,u stvari i bila je uvjek tu kad mi je god zatrebala.

Krajem oktobra 2013. počinjemo sa zračenjem, sve do kraja novembra 2013. Svaki put bih je tuširala poslije zračenja i mazala glavu sa švedenom. Tokom naše borbe Mija je bila aktivna, sankale smo se, vozile bicikl...

17. februara 2014. Mija je operisana, pošto se tumor smanjio i odvojio od velikih krvni sudova. Operacija je odlično protekla, bez komplikacija i trajala je 6 sati. Posle toga je bila na terapiji održavanja - 10 sedmica je pila tablete, ali čajeve je i dalje pila, ispirala grlo...

Mija se brzo oporavila i u septembru 2014. kreće u školu i upisuje karate. Ubrzo osvaja medalju na Juniorskom prvenstvu u Austriji. Nisam spomenula, Mija je liječena i operisana u Salzburgu u Austriji. Tokom liječenja, sa Sanjom sam razmjenila na desetine i desetine mailova.

Mija sada ima 11.5 godina i izrasla je u pravu ljepoticu. Na njen razvoj i odrastanje hemioterapija i zračenje nisu ostavili traga. Sada je prošlo punih 5 godina, idemo na redovne kontrole, na početku svakih tri, a sada svakih šest mjeseci.

Mi smo iz ove borbe izašli kao pobjednici, a svima koji se bore želimo da poručimo samo hrabro i napred!

Ljubi vas sve, sada jedna jako sretna mama!

‍

‍

‍

‍

‍